inter –među, između
actio – delovanje, čin, dejstvo
,,POD POJMOM INTERAKTIVNE NASTAVE TREBA PODRAZUMEVATI
DIDAKTIČKI MODEL U KOME DOMINIRA INTERAKCIJA KAO DOMINANTAN ODNOS IZMEĐU
UČESNIKA VASPITNO-OBRAZOVNOG RADA I PROCES INTERAKTIVNOG UČENJA U USVAJANJU SADRŽAJA
KOJI SU PREDVIĐENI NASTAVNIM PLANOM I PROGRAMOM.
Ove metode imaju zadatak da aktivnost prenesu sa nastavnika
na učenika, da pomognu učenicima da zajedno uče, rešavaju zadatke i vrednuju
rad.''
dr Anđelija Ivkov-Džigurski
Погледајте презентацију др Анђелије Ивков-Џингурски:
*О интерактивној настави - презентација 1
*Интерактивна - респонсибилна настава - презентација 2
УКРАТКО:
,,Интерактивна настава или учење подразумева сложен поступак
који тежи да имитира процес сазнавања какав се одвија у аутентичним животним
околностима и води једном целовитом искуственом доживљају, употребљивом и
трајном. У интерактивном процесу учења остварује се сарадња између наставника и
ученика и то у облику заједничке конструкције нових знања и у виду активности
наставника и ученика које су комплементарне, односно које се допуњују. Код овог
начина рада то се постиже кроз планирано, вођено и временски скраћено пролажење
кључних фаза оваквог учења:
- Ученици се најпре уводе у контекст теме којом желимо да се
бавимо
- Креира се ситуација која свима омогућава да активно
учествују у истраживању и изналажењу решења за постављени проблем
- Кроз дискусију се размењује, објашњава, прецизира и
уобличује искуство
- Успоставља се веза са постојећим знањима и праве се
различите генерализације.
Основна теза је да ученике учимо, не шта да мисле, него како
да мисле. Ученици активно учествују у свим активностима. Улога наставника је да
иницира и одржава двосмерну комуникацију са ученицима, да подстиче изношење
њихових запажања, мишљења и погледа на проблеме, као и да креира атмосферу на
часу, погодну за размену и аргументовање идеја и мишљења међу ученицима. У том
смислу, интерактивни метод рада би требало да се одвија кроз следеће форме:
кооперативни рад наставник – ученици, кооперативни рад у малим групама ученика,
тимски рад.
Кооперативни рад наставник-ученици полази од претпоставке да
ученици поседују одређена знања из ваншколског животног искуства и да кроз
партнерску интеракцију са наставником, као особом са већим искуством и
когнитивном зрелошћу, изграђују нова знања. Главне активности наставника у овој
форми рада су: осмишљавање целине ситуације учења код увођења нових појмова,
планирање тока часа, креирање проблемске ситуације за ученике, организовање
групе ученика.
Кооперативни рад у малим групама ученика је потребно
користити да би се у процесу учења искористиле предности различитости међу
ученицима у нивоу, квалитету и врсти знања и нивоу сазнајне развијености.
Ученике је потребно поделити у мале групе, тако да у свакој од група буде
заступљено што више постојећих различитости, јер то омогућава да дође до
продуктивног сазнајног конфликта и да се испољи комплементарност сазнања као
услов за унапређење знања целе групе.
Тимски рад је посебан облик рада у малим групама чија је
специфичност подела улога међу члановима тима, тако да сваки обавља само
одређени вид активности, а сви заједно доприносе решењу проблема на коме тим
ради. Активности наставника су да органитује, ненаметљиво усмерава процес рада
и да буде партнер у дискусији о идентификованим проблемима, потенцијалним
приоритетима, прикупљеним подацима итд.
Најпогодније технике за постизање интерактивности у процесу
учења су: „мозгалица“ или „мождана олуја“, различити облици групне дискусије,
симулација и играње улога.
„Мозгалица“ или „мождана олуја“ је техника помоћу које се
стимулише осмишљавање нових идеја.Код примене ове технике важно је да се
поштују правила која подстичу настајање нових идеја: свако од учесника слободно
износи идеје и предлаже решење проблема; не дозвољава се критика у току
изношења идеја; све изнете идеје се бележе онако како су саопштене. Ова техника
је првенствено везана за тематска подручја са отвореним питањима,
контроверзама, већим бројем могућих решења, стварањем планова, на почетку
групног рада пре дискусије.
Групна дискусија би требало да се води о темама или
проблемима који су најављени или задани у неком прикладном облику који упућује
на прораду и припрему за тему, нпр. Прикупљање информација на терену путем
упитника; трагање за подацима у одговарајућој документацији, преглед и
прикупљање информација из медијских записа и сл. Пожељно је да дискусију води и
усмерава наставник, али да при том нема главну улогу у изношењу мишљења, већ да
подстиче ученике да износе своја сазнања и мишљења. Важни задаци наставника су
да сваком дискутанту осигура несметано саопштавање гледишта, али и да на крају
дискусије направи кратак резиме. У процесу дискусије требало би инсистирати на
аргументованом изношењу ставова и не стварати атмосферу победника и побеђених.
Симулација и играње улога су веома корисне технике за
припремање ученика за различите ситуације са којима раније нису имали прилику
да се суоче, као што су разговори са представницима школа, различитих организација,
институција, јавне презентације и одговарање на питања присутних на
презентацији. На часу, у безбедној школској ситуацији, ученици добијају опис
ситуације коју би требало да симулирају, прави се подела улога према кључним
актерима у тој ситуацији и ученици то одглуме. Ове технике су корисне за боље
разумевање нових и непознатих ситуација и за ублажавање страха од непознатог,
као ометајућег фактора у различитим приликама јавног наступа.''
Из приручника „Активо учење“
Иван Ивић
Ана Пешикан
Слободанка Антић
Следе бројни линкови које вреди отворити. Пронаћи ћете одлична теоријска појашњења и практичне примере применљиве у настави.
Хвала свим ауторима што су своје радове објавили тако да свима нама буду доступни!
- теоријске основе
